Ostali komentari i preporuke
Strani studenti mirišu na novac
Kada krećete na studije u inostranstvo, nemate pojma šta vas tamo čeka. Univerzitet vam predstavljaju kao najbolji na svetu i kada ga konačno upišete, istovremeno ste i uplašeni i presrećni zbog ubeđenja da ste uradili nešto veliko.
"Brano, Brano, ova dvojica pričaju nekim čudnim jezikom", izvestila me je Ivana (Bosanka poreklom) o momcima koji su pored nas pili piće. Nisam sigurna kako je pored glasne muzike uspela da čuje šta pričaju ali sam sigurna da će se u sledećih 35 sekundi upoznati sa njima. Kao što rekoh (eh, ti Bosanci :)… Michailis Saparillas sa Kipra i Panagiotis Stamatiou iz Grčke. U daljem tekstu Majkl i Panoš.
Pa otkud vi u Subotici, pa koliko ostajete?... i tra-bla-bla saznajemo da su se dovezli pravo iz Budimpešte, centra njihovog studentskog života. Technical and Economical University in Budapest (www.bme.hu/en/), odeljenje na engleskom jeziku.
U vreme kada su Majkl i Panoš kretali na fakultet, u Budimpeštu je dolazilo i mnogo njihovih kolega iz Grčke, Izraela, Libije, Sudana i arapskih zemalja. Poslednjih godina, međutim, broj stranih studenata na ovom Univerzitetu se smanjio a brucoši su uglavnom sa Kipra i iz Izraela. Zašto? Nakon jedne pripremne godine (pre-engineer course), univerzitetske studije traju 8 semestara ali strani studenti često diplomiraju mnogo kasnije. Nekima jeftino (u odnosu na Cambridge, Harvard, Princeton…) ali nekima i odbojno deluje cena od 2650 $ po semestru. Za postdiplomske studije cena je 3500 $. Ipak, Tehničko-ekonomski univerzitet u Budimpešti priznat je u većem broju svetskih zemalja.
Dvadesetsedmogodišnji Majkl, magistar arhitekture, žali zbog svog predstojećeg odlaska iz Mađarske. Doduše, život u Budimpešti je svake godine sve skuplji, ali ljudi su prijatni i spremni da pomognu. Što pogotovo znači jednom brucošu koji još nije našao ni stan. U studentskim domovima žive uglavnom domaći studenti tako da je na samom pridošlici da se snađe za smeštaj, što može biti teško. Profesori ne govore savršeni engleski a nema ni udžbenika na engleskom jeziku pa se ispiti spremaju iz beleški, što podrazumeva redovno posećivanje predavanja. A na pitanje da li to znači boravak na fakultetu od jutra do sutra, Majkl objašnjava: "Nekada je tako, a nekada imate predavanja, na primer, samo popodne. Sve zavisi od toga koliko predmeta odaberete po semestru. Obično se uzima desetak do dvanaest predmeta". Majkl se u Budimpešti obreo po preporuci rođake koja je zavrsili isti Univerzitet ali sada je vreme za povratak na Kipar. Mogućnosti da u Mađarskoj nađe zadovoljavajući posao su male.
I Panoš je konkretan u kritici: "Kada krećete na studije u inostranstvo, nemate pojma šta vas tamo čeka. Budući Univerzitet vam predstavljaju kao najbolji na svetu i kada ga konačno upišete, istovremeno ste i uplašeni i presrećni zbog ubeđenja da ste uradili nešto veliko. Ali kasnije, u toku studija, videlo se pravo lice Tehničko-ekonomskog univerziteta u Budimpesti: u njegovom okrilju, strani studenti viđeni su samo kao novac. Naravno, činjenica da imate novca vam često pomaže i obezbeđuje izvesne povlastice ali, u principu, tu nešto nije u redu. Početne godine mog studiranja bile su dobre, strani studenti su masovno dolazili u Budimpeštu i bili smo ohrabrivani da sistematski radimo i stignemo tu diplomu. Međutim, kada je broj stranih studenata počeo da opada činilo se kao da Univerzitet čini sve kako bi studenti produžili svoj boravak barem još semestar ili dva. Kao da su traženi načini da budete oboreni na finalnom ispitu a ako ga padnete dva puta, morate ponoviti ceo semestar. Ranije su se ispiti davali i u septembru, a zatim je taj rok ukinut. Sve u svemu, godina počinje sa jednim pravilima a završava drugim. A nova pravila obično kažu da morate više da plaćate. Cene školarina rastu kako se smanjuje broj studenata".
Panošev odlazak u Budimpeštu bila je igra slucaja. Otac mu je pružio mogućnost da bira mesto studiranja i Panoš je tako nabavio spisak svih univerziteta koji su priznati u Grčkoj i koji imaju programe na engleskom jeziku. Zatim je na scenu stupio sistem selekcije. Izbačene su SAD, Engleska, Nemačka… Jugoslavija je bila nestabilno područje, Rumunija i Bugarska neprivlačne, što je u izboru ostavilo Slovačku i Mađarsku. U Mađarskoj je Panoš već znao neke ljude a i bacanje novčića potvrdilo je odluku. Sa 25 godina, on je sada diplomirani hemičar koji ima dve mogućnosti - da upiše postdiplomske studije u Nemačkoj ili da u Grčkoj prihvati ponudu za posao i odazove se vojnom pozivu. Prva opcija mu deluje primamljivija pošto Nemačka pruža dobru perspektivu za hemičare ali zahteva i više rada. Ipak, Panoš se nada da ga tamo očekuju bolji uslovi za stručno usavršavanje nego u Budimpešti.
Majkl i Panoš se slažu u jednoj stvari: za vreme studija nisu često odlazili kući i pre su koristili praznike za obilazak drugih zemalja. Majkl je posetio Italiju, Francusku, Švajcarsku, Nemačku, Holandiju, Grčku… "Osim Subotice, bio sam u Beogradu i Novom Sadu. Jugoslavija još mora da se razvija kako bi dostigla moderne evropske zemlje", kaže Majkl, a Panoš dodaje da su ljudi ovde pomalo zatvoreni. On nije bio u Beogradu. Obojica su oduševljeni pljeskavicama i vinjakom sa mlekom a "Sinalco cola" im je odvratna. Mađarskim minimalno barataju ali nemaju nikakvih problema oko međunarodnog sporazumevanja. U lokalnom kafiću Panošu je prišao Aga Vaga, subotička ulična luda, i započeo "priču". On na nekom svom jeziku a Panoš na grčkom. I razumeli su se perfektno.