Najbolje i najgore tehnike učenja

U svetu koji se brzo menja i u kojem je puno informacija, svako od nas, bilo da se radi o detetu u školi, studentu ili odrasloj osobi, mora znati kako da dobro uči. Dosadašnja praksa pokazuje da većina nas ne koristi tehnike učenja za koje je nauka dokazala da su najefektivnije. Naprotiv, većina nas koristi tehnike koje su najmanje efektivne, kao što je ponavljano čitanje ili podvlačenje bitnog.

Pogledajmo koje to tehnike učenja promoviše upravo nauka? Naime naučna literatura proučava ove tehnike unazad decenijama i kroz hiljade i hiljade objavljenih članaka, pa je za prosečnog studenta prekomplikovano da se bavi svim ovim materijalima.

Ali, na svu sreću, tim sastavljen od pet vodećih psihologa na čelu sa Džonom Dunlovskim sa državnog Univerziteta Kent, pažljivo je istražio 10 tehnika učenja i svaku tehniku ocenio na osnovu dokaza koje su prikupili. I evo kratkog rezimea njihovog izveštaja.

Najgore tehnike

Prema ovom istraživanju, najgore tehnike učenja su upravo one koje koristimo najčešće – podvlačenje i naglašavanje “bitnog”. Iako je ovo najčešći metod učenja, od nje, tvrde stručnjaci nema druge koristi osim samo čitanja teksta. Pojedina istraživanja pokazuju da metoda isticanja bitnog može stati na put učenju, jer naglašava individualnu činjenicu i može ugroziti proces povezivanja i izvođenja zaključaka.

Skoro jednako loše je ponovno čitanje (“rereading”) koje je manje efektivno od drugih zabeleženih tehnika. Uslovno rečeno kao najmanje loš metod pokazuje se sumiranje pročitanog ili hvatanje beleški, koji mogu biti od koristi za one koji su vešti u tome, ali opet, postoje daleko bolji načini kako utrošiti svoje vreme učenja. Prema rezultatima istraživanja, podvlačenje, sumiranje, odnosno “hvatanje beleški” su se pokazale kao najmanje korisne metode.

Najbolje tehnike

Za razliku od spomenutih postupaka poput podvlačenja ili ponovnog iščitavanja materijala strategije učenja koje donose najviše rezultata nisu toliko poznate izvan psiholoških laboratorija. Uzmimo na primer distribucijsku praksu (“distributed practice“). Ova tehnika uključuje širenje sesije učenja, a manje predlaže maratonska učenja. Učenje u zadnji minut možda vam može pomoći da položite test, ali će vam te informacije brzo nestati iz sećanja. Mnogo je bolje materijal savladavati tokom dužeg vremena, jer ćete na taj način kvalitetnije zapamtiti informacije.

Druga strategija učenja koja se preporučuje od više stručnjaka je praksa testiranja. Naravno, ovde ne mislimo na testiranje za ocenu. Praksa testiranja nije uobičajena tehnika učenja iako postoji mnogo dokaza da ovaj pristup dovodi do kvalitetnog usvajanja informacija, a tehnološka pomagala i mnoge aplikacije koje su dostupne u savremenom svetu mogu nam pomoći u ovoj tehnici učenja. Najzastupljenije su fleš kartice i aplikacije poput Quizlet, StudyBlue i FlashCardMachine, a praksa pokazuje njihovu veliku korisnost.

Ostalo

Ostale tehnike procenjene od strane Dunlovskog i njegovih kolega nisu se pokazale kao najučinkovitije. Te metode uključuju mentalne slike i odnose se na slike koje će vam pomoći da zapamtite tekst, elaborativna ispitivanja koja se odnose na stalno ponavljanje pitanja “zašto”, a to je često neugodna metoda jer podseća na malo dete koje konstantno vuče za rukav sa pitanjem “zašto”.

Još jedan metod koji je predložen je samo-objašnjenje koje se odnosi na to da sebi u detalje objasnite tekst, ali njegova učinkovitost zavisi od toga koliko su tačna vaša objašnjenja. Mešanje različitih vrsta problema nije se pokazalo kao korisno. Sve ove tehnike su ocenjene kao umereno niske, jer se vreme koje se potroši na učenje uz pomoć neke od navedenih tehnika ne iskoristi na najkvalitetniji mogući način.

Preuzeto sa sajta www.studentskizivot.com