Proces pamćenja

Pamćenje je osnovni misaoni proces koji se sastoji u primanju, obradi, zadržavanju, trajanju i kasnijem reprodukovanju stečenih iskustvenih sadržaja ili informacija. To je sveukupnost upamćenog materijala, odnosno, sve ono čega pojedinac može da se seti ili da prepozna a po potrebi i reprodukuje. Pamćenje je posredno zaslužno za sva znanja koja smo tokom godina sticali.

Proces pamćenja je sledeći:

Informacija bilo kog tipa, ukoliko ima logički kontekst (koji se individualno kodira tj. svako može da je tumači na svoj način), se usađuje u memoriju u kojoj skladištimo podatke koje pamtimo. U zavisnosti od toga koliko određene informacije ponavljamo, toliko ih i pamtimo (sve nepotrebno izbacujemo iz memorije - zaboravljamo). U zavisnosti od potrebe, određene informacije, one koje su pravilno skladištene, možemo prizvati u svest kad god su nam potrebne.

Pamćenje koje se najduže zadržava je perceptivno (senzorno) pamćenje, to je ona vrsta pamćenja koja se temelji na već postojećim podacima kojima dodajemo nove informacije i smeštamo ih u isti „paket". Samim tim, informacija koja je novodospela se najkraće zadržava tu u svom originalnom tj. nepromenjenom obliku (odmah se uklapa u kontekst sredine u koju je smeštena).

Iz senzornog pamćenja informacija dolazi do kratkoročne memorije gde se kratko zadržava i potom odlazi u dugoročnu memoriju ili se zaboravlja. Kada se informacija iz dugoročne memorije vrati u kratkoročnu ona dobija funkciju radne memorije. To se dešava kada nam je određena informacija potrebna da bismo delovali na određenu situaciju a tu informaciju koristimo kao „alat". Na primer, ukoliko želimo da napravimo kolač, koristimo podatke i informacije koje smo ranije smestili u dugoročnu memoriju. Kada se prisetimo koji sastojci će nam trebati, u tom momentu podaci iz dugoročne memorije prelaze u kratkoročnu. Sledeći korak je da se setimo kojim redosledom mešamo sastojke, informacije iz kratkoročne memorije upotrebljavamo kao „alat" za pravljenje kolača. I tada kratkoročnu memoriju koristimo kao radnu memoriju. Kratkoročna memorija je ograničena kapacitetom. Informacija se ovde zadržava 18 sekundi a obim kratkoročnog pamćenja iznosi oko 7 podataka. To znači da možemo odjednom zapamtiti 7 podataka ili toliki broj nepovezanih brojeva. Sedmocifrene telefone svako od nas (manje - više) lako pamti, kako bismo pomogli sebi, obično ih delimo u dve grupe (npr. 1234567 delimo kao 123 i 4567). Dok, na primer, veće nizove brojeva (lični matični broj, broj kreditne kartice ili sl.) pamtimo deleći ih na grupe od po 4 broja.

Dugoročna memorija ima neograničen prostor za skladištenje podataka i informacija koji može da traje ceo život. Kada određena informacije dospe do dugoročne, nju možemo "prizvati" asocijacijama ili kodiranjem određenih stimulusa (nadražaja iz okoline). Tako na primer, ukoliko želimo da pređemo ulicu mi ne moramo da se naprežemo da se setimo da je neophodno pogledati semafor. "Čitanjem" tj. kodiranjem znakova oko nas znamo da moramo da stanemo na prelazu. Ali ako od nas traži da se setimo nečega što nam u svakodnevici ne treba imaćemo otežan posao "prizivanja" podataka. Tom priliko ćemo se uz razgovor sa nekim, na primer, prisetiti koji je naziv nekog filma koji smo rado gledali.