Sindrom varalice: kad sumnja u sebe otpiše uspeh

Teško prihvataš komplimente o svojim sposobnostima i postignućima?

Smatraš da su drugi sposobniji i snalažljiviji od tebe?

Svoje uspehe vidiš kao posledicu dobre sreće i spleta okolnosti?

Usmeren si na prethodne neuspehe i greške više nego na uspehe?

Strahuješ da je samo pitanje vremena kad će drugi „otkriti“ da ipak nisi dovoljno sposoban i kompetentan?

Smatraš da ako si ti uspeo/ da nešto uradiš/naučiš, to onda može svako?

Foto: Flickr/Sacha Chua

Osoba koja pati od sindroma varalice na data pitanja odgovara pozitivno. Zapravo, u pitanju je česta pojava-veliki broj ljudi tokom svog života doživi makar jednu epizodu ovog sindroma. Mnogi ga iskuse tokom perioda školovanja i studiranja, ali ne zaobilazi ni zaposlenu populaciju.

Šta je sindrom varalice?

Uprkos neslavnom nazivu (engl. impostor syndrome), koji može asocirati na patologiju, ovaj sindrom nije svrstan u psihički poremećaj. U pitanju je psihološki obrazac kojeg karakteriše sumnja u sopstvene sposobnosti, znanja i veštine, praćena osećajem da je osoba nekoga „zavarala“, „obmanula“ svojim objektivnim uspehom. U pozadini stoji konstantan strah da je samo pitanje vremena kad će je drugi otkriti u sopstvenoj nekompetentnosti.

Interesantno je da su u pitanju objektivno uspešne i sposobne osobe koje dobijaju priznanja i pohvale za svoj rad i stručnost. Međutim, one ne mogu da internalizuju uspeh. Svoja postignuća pripisuju spoljašnjim (nekontrolabilnim) faktorima: sreći, spletu okolnosti, dobrom raspoloženju druge osobe i sl. Svemu, samo ne sopstvenim sposobnostima i talentima! One zaista veruju da su obmanuli druge, da zapravo ne zaslužuju postignuti uspeh, unapređenje, ili nagradu i da će drugi to pre ili kasnije otkriti.

Obezvređuju sopstvena umeća, lične sposobnosti i snage, a „pumpaju“ sopstvene greške i mane.

Glumica Natali Portman nedavno je izjavila da se po upisu studija na Univerzitetu Harvard „osećala kao da je došlo do greške“, da ona „nije toliko pametna da bude deo tog društva“ i da je imala poriv da svaki put kad progovori dokazuje da nije „glupa glumica“.

Uspeh  za „varalice“ ne predstavlja radost već je praćen sumnjama, strahovima i brigama-ovaj put sam se provukao, pitanje je hoću li uspeti sledeći put. Stoga, ne daju sebi dozvolu da uživaju u plodovima svojih postignuća.

Šta stoji u osnovi sindroma varalice?

Različita psihološka istraživanja, posebno izdvajaju perfekcionizam. Njegove korene možemo nalaziti u odnosu roditelja i drugih važnih autoriteta koji su iz namere da motivišu, upućivali detetu poruku da može više i bolje, posebno u domenu akademskih postignuća. Dete na psihološkom nivou može zaključiti da „nije dovoljno dobro“ i u skladu sa tim može postaviti nedostižne ideale u odnosu na koje se nikada ne može osećati dobro i uspešno.

Roditelji koji ne komuniciraju otvoreno sa detetom svoje greške i koji se ne osećaju u redu sa sobom kad pogreše ili nešto ne umeju/ne znaju, a uz to su vrlo (samo)kritični, prenose poruku detetu da  bude savršeno. Dete usvaja model roditelja i počinje da izjednačava postignuće sa sopstvenom vrednošću kao ljudsko biće, što dovodi do straha od neuspeha. Greška je jednaka osećaju manje vrednosti i tumači se kao dokaz da je sama osoba „varalica“.

Ono što osobe drži zaključanim u ćeliji ovog sindroma jeste skrivanje. Iz prisile da prikriju svoju „istinu“, one kompulsivno rade i ulažu sve više truda kako ne bi bili otkriveni. One su često u agoniji-kad bi drugi samo saznali, ne bi mi bili naklonjeni i oduzeli bi mi sve diplome i priznanja.  Javlja se proratni osećaj otuđenosti od drugih, koji pojačava navedene simptome. 

Šta je lek za sindrom varalice?

Kada objektivni uspeh, pohvale i priznanja nisu dovoljni da poverujete u svoju kompetentnost, a agonija se nastavlja, stari, univerzalni lek je kontakt sa bliskom osobom i otvorenost. Odaberite osobu/e od poverenja i podelite sa njom svoja stanja kroz koja prolazite. Ne samo da ćete čuti o sebi iz druge perspektive, već ćete se uveriti koliko je zapravo ljudi koji u vašem okruženju prolaze kroz slična stanja. Više ih je nego što mislite. ;) Imajte na umu da je čuvanje „tajne o sebi“ ono čime se sindrom hrani.

Ne postoji merna jedinica kojom možete izmeriti vrednost sebe kao ljudsko biće! To nipošto nisu postignuća niti sposobnosti. Ta vrednost se dobija rođenjem.

Umesto usmerenosti na savršen rezultat, usmerite pažnju na proces napredovanja. Proces je jednako važan kao i rezultat (rekla bih i važniji). Tako ćete svoj um trenirati da uočava dobre stvari koje radite i pomake koje pravite. Greška više nije poraz bića, već samo znak koji usmerava na željeni put.

Prepoznajte situacije kad sebi namećete kriterijum savršenstva i svesno odaberite novi kriterijum - dovoljno dobro. Bez brige, sa takvog mesta dolazi inspiracija i energija za veću produktivnost i kvalitetnija postignuća, a uz to ćete više uživati u procesu i ishodu.

Za kraj, nemojte potcenjivati tuđu sposobnost procene vaših sposobnosti.

Izvor: NajStudent