Stilovi učenja

Termin "stilovi učenja" predstavlja opis stavova, ponašanja i akcija koja određuju načine koji su nama najpogodniji za učenje. Mnogi od nas bi zaista morali da se pomuče da odrede koji stil učenja odgovara baš njima. Mada svako od nas može da odgovori na osnovna pitanja tipa da li im slika govori više od reči ili su tekstovi ti koji im omogućavaju dobru organizaciju misli ili čak moraju da čuju ono što treba da nauče kako bi informacije bile trajno usvojene. Neretko se dešava da kombinujemo dve različite vrste učenja kako bi izvukli maksimum iz oba načina. Stilovi učenja, sa temeljem na istraživanju Davida Kolba o ciklusu iskustvenog učenja, govore da se ljudi, po ovoj osnovi, mogu podeliti na: aktiviste, mislioce (reflektori), teoretičare i pragmatičare. Ovaj model bazira se na četvoro-stepenom procesu učenja u kome:

1. neposredna i konkretna iskustva postaju osnova za
2. posmatranje i mišljenje koje se destiliše u
3. apstraktne koncepte koji omogućavaju povezivanje sa postojećim i koje mogu biti
4. aktivno testirane, proizvodeći nova iskustva.

Jednostavnije rečeno, prvi stepen učenja predstavlja sticanje konkretnog iskustva, drugi predstavljanje posmatranje i razmišljanje o tom iskustvu, treći povezivanje tih iskustava sa već postojećim znanjima kojima raspolažemo, dok je četvrta faza primena tih iskustava i sticanje novih.

Aktivisti

Aktivisti su entuzijaste i spremni za akciju. Oni, kada je učenje u pitanju, žive u sadašnjosti i ne obaziru se na prošla dešavanja. Najradije uče putem novih iskustava i eksperimenata i vole da aktivno učestvuju u procesu učenja. Najbolje uče iz kratkih interaktivnih zadataka. Ukratko, aktivisti vole da misle u hodu, uče u kraćim intervalima i da imaju mnogo ponuđenih varijanti, ali pre svega žele da učestvuju i da se zabave učeći. Ne odgovaraju im unapred data rešenja na koje ne mogu da utiču, odnosno kada ne mogu ništa da menjaju, kao ni uloge pasivnog posmatrača.

Mislioci (reflektori)

Mislioci su "pozadinski učenici", oni vole na miru da posmatraju i reflektuju informacije pre nego što krenu u akciju. Ceo proces učenja se izvodi lagano i ne vole kada su požurivani pa samim tim i odluke donose kada njima odgovara. Najbolje uče posmatranjem i iz iskustva drugih. Nasuprot aktivista, ne vole iznenađenja i previše "gužve i galame". Dobro slušaju i ne vole da budu u centru pažnje. Prijaju im aktivnosti kao što je čitanje i mogućnost ponavljanja onoga što su naučili. Drugim rečima, mislioci vole temeljnu pripremu, kao i da istražuju i procenjuju. Misliocima je bitno da imaju dovoljno vremena za razmišljanje, prilagođavanje i pripremu.

Teoretičari

Teoretičari su oprezni i precizni u učenju, vole da istražuju metodično, promišljaju korak po korak i postavljaju pitanja. Analitični su i ne vezuju se emotivno, uče slično misliocima, ali vole da daju lični pečat sadržaju koji se uči primenjujući svoje ideje. Vole da sagledaju celinu, sistematski razlažu sadržaj, logični su i objektivni, veliku pažnju pridaju detaljima i često su perfekcionisti. Bitno im je da li će biti dovoljno prilika za postavljanje pitanja i da li će naići na složene ideje i koncepte koji će im predstavljati intelektualni izazov.

Pragmatičari

Pragmatičari vole praktična rešenja, po načinu učenja slični su aktivistima s tim da je njima veoma važno da naučeno bude i primenjivo. Za njih definitivno nije teoretisanje niti duboka analiza, već žele da stiču praktična iskustva. Brzi su i samopouzdani, vole da vide kako stvari funkcionišu u praksi. Vole eksperimente sa novim idejama, čvrsto stoje na zemlji i vole rešavati probleme. Najviše im odgovara kada im se pruži prilika da iskoriste ono što su naučili. Bitno im je da li će biti dovoljno prilika za vežbanje i eksperimentisanje i hoće li biti dovoljno praktičnih saveta i tehnika?

Kombinovani stilovi učenja

Iako su stilovi učenja nešto što je lično i što je vrlo osetljiva tema jer najčešće kombinujemo stilove kako bi na najefikasniji mogući način učili, naučnici širom sveta su se dosta bavili ovom temom. Samim tim, prema mišljenju naučnika Richard M. Felder i Barbara A. Soloman, postoje stilovi koji su sami posebi suprotni i upravo zbog te suprotnosti dobro funkcionišu. I ova dva naučnika se slažu sa stavom da niko ne koristi samo jedan stil učenja i da bi učenje bilo što kvalitetnije i sveobuhvatnije ljudi kombinuju stilove da bi olakšali sebi ovaj proces. Prema Felderovoj i Solomanovoj teoriji razvijeni su sledeći stilovi:

Aktivni - Refleksivni

Aktivni - proaktivan tip učenja koji zahteva inerakciju sa sadržajem. Osobama koje uče na ovaj način "leži" diskusija i objašnjavanje. Za aktivne tipove važi pitanje: "Da probamo i vidimo kako funkcioniše". Skloniji su radu u timu ili većoj grupi.

Refleksivni - pasivniji učenici koji prvo pažljivo razmišljaju o svemu. U miru i tišini analiziraju naučeno i skloniji su samostalnom radu.

Osećajni - Intuitivni

Osećajni - kao što ime govori, oslanjaju se na učenje putem čula i samim tim imaju naklonost ka učenju činjenica. Vole uhodane, već primenjivane metode i ne vole iznenađenja. Dobro vladaju detaljima i činjenicama, praktični su i pažljiviji.

Intuitivni - nasuprot osećajnim tipovima otkrivaju mogućnosti i odnose, vole inovacije i ne vole ponavljanje. Potrebno im je da razumeju koncepte i nove pojmove, brži su i inovativniji.

Vizuelni - verbalni

Vizuelni - Vizuelni tipovi, kako i samo ime kaže, bolje funkcionišu ako im se sadržaj predstavi vizuelno (pomoću slika, grafikona, dijagrama, mapa..) jer bolje pamte ono što vide.

Verbalni - Verbalni tipovi razumeju ono što je izgovoreno ili napisano, slike i ostala vizuelna pomagala ih poremete i dekoncentrišu.

Sekvencijalni - Globalni

Sekvencijalni - postižu razumevanje linearnim koracima koji su logički povezani. Idu od pojedinačnog, povezivajući ga sa već naučenim, ka opštem.

Globalni - skloniji su učenju u skokovima, apsorbujući materijal slučajno dok u trenutku ne uvide veze. Često imaju problem da objasne kako su do rešenja došli. Ako ste prevashodno globalni tip, potrebno vam je da prvo sagledate celinu da bi ste onda razumeli detalje.

Niko od nas u svakom datom momentu ne koristi samo jedan isključivi stil učenja već kombinuje poželjno sa mogućim i time se adaptira datoj situaciji. Najkvalitetniji tipovi učenja jesu upravo kombinovani jer tako zadržavamo i koristimo ono što smo naučili. Učenje jeste, u neku ruku, kružni proces koji predstavlja upotreba naučenog u svrhu novog učenja i tako u krug. Upravo je zato i važno da učimo trajno i kvalitetno.

Učenje je jedan od najrasprostranjenijih procesa koji nam se "dešavaju". Bez obzira gde smo i šta radimo velika je verovatnoća da učimo. Bez obzira da li je namerno ili "slučajno" ili stilom koji nam odgovara ili onim koji nam je nametnut situacijom - učimo. Svaki naš korak predstavlja rezultat prethodnog učenja ili sticanje novog znanja. Učenje je čitanje novina i knjiga koliko i prelazak ulice, vožnja autobusom ili gledanje filma ili TV serije, a sve to predstavlja različite stilove učenja.