(Preuzeto sa sajta Politika - 30.04.2018. )
Od sledeće školske godine startuje gimnazijska reforma, ali zaposlenima u gimnazijama još nije jasno o kakvim promenama je reč i koje od njih nastupaju od septembra, a koje kasnije.
Foto: ThoughtCo
S promenama nisu upoznati ni učenici osmih razreda koji u junu treba da se opredele za upis u novu školu.
Na ovaj paradoks ukazali su učesnici u raspravi na jučerašnjem okruglom stolu Foruma beogradskih gimnazija, posvećenom reformi ovih škola. Kao krivce za svoju neobaveštenost profesori su označili pre svega nadležne iz Ministarstva prosvete, čiji predstavnici, iako pozvani, nisu došli na ovaj skup, pa se i rasprava velikim delom svela na isticanje raznih dilema i nedoumica.
Jedna od njih je bila koje nove izborne i druge predmete dobijaju gimnazijalci sledeće jeseni, a druga se odnosila na novi koncept mature, za koji se ispostavilo da će prvi put biti primenjen 2021. godine.
Primećeno je i to da će sadašnji gimnazijalci – prvaci, koji uče po starom školskom programu, tako, polagati maturu po novom, a još veću dilemu nameće budući odnos fakultetskih uprava prema novoj maturi. Jer, novi završni ispit u gimnazijama trebalo bi da eliminiše prijemne ispite na fakultetima, ali je Aleksandar Baucal, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član radne grupe koja je pripremila predlog nove mature, rekao da mu nije poznata sudbina tog predloga. Oliver Tošković, takođe profesor na Filozofskom fakultetu, izrazio je bojazan da će, ako budu nepoverljivi prema maturi, fakulteti zadržati i svoje prijemne, pa bi maturanti, u tom slučaju, bili primorani da spremaju i maturu i prijemni. Tošković je pomenuo s tim u vezi različita iskustva iz Hrvatske: u Zagrebu i Rijeci fakulteti su zadržali prijemne, dok sveučilište u Zadru prima nove studente samo na osnovu rezultata sa maturskog ispita. Baucal je pomenuo i dva očekivana problema koja nameće nova matura. Jedan se odnosi na teškoće prilikom formiranja rang-liste za prijem novih studenata ako stotine srednjoškolaca na maturskom budu postigli istovetne rezultate na testovima, a drugi problem nameće strah fakulteta od mogućih prepisivanja na maturi, što znači da bi fakulteti primali i ponekog od onih koji je lažno prikazao svoje znanje.
Tošković je naveo i da se pominju dva nova predmeta koje dobijaju gimnazijalci, pitajući se da li ta dva predmeta, u stvari, čine reformu („tada bi ideja o reformi „više delovala kao šminka”).
Gost Foruma beogradskih gimnazija dr Muamer Zukorlić, predsednik skupštinskog odbora za obrazovanje, takođe je izrazio žaljenje što „ostali nisu prepoznali bitnost ovog susreta” i ukazao na značaj reformi obrazovanja. U ekonomiji, kaže, promašaji mogu da se isprave za pet godina, ali u obrazovanju od tih promašaja nema nam spasa 50 godina. Zukorlić je ukazao i na paradoks da u srednjim školama imamo mnogo dece velikih talenata koji su kao takvi registrovani na raznim takmičenjima, a onda imamo prvu godinu fakulteta gde se ovi talenti gube. „Umesto da ih tada uključimo na brzu traku, suočavamo se s odustajanjem od natprosečnog”, primetio je Zukorlić pozivajući članove foruma da budu glasniji u raspravama o suštinskim pitanjima kvaliteta obrazovanja.
Nejasnoće u vezi s reformom obrazovanja sociolog Slobodan Antonić, takođe profesor na Filozofskom fakultetu, doveo je u vezu s tim da li postoji jasna ideja u kom pravcu se razvija Srbija. I naveo je podatak da je region Beograda 1989. godine imao 340.000 industrijskih radnika, a danas ih ima 16.000. Isto tako, ideja je da Srbija razvija agrarni sektor, a istovremeno imamo 5.000 nezaposlenih agronoma. Za to odgovornost ne snosi obrazovni sistem nego ekonomija i politika. „Ako nemate jasnu strategiju društvenog razvoja, onda je logično da nemate ni jasnu koncepciju reforme obrazovanja”, rekao je Antonić pominjući i uvođenje završnih testova kao jednu od reformskih novina koje nas vode u takozvanu testocentričnost.
Uspešne škole – model za promene
Reforme obrazovanja dolaze spolja, iz vanškolskih institucija, i zato je Siniša Mitrić, nastavnik filozofije u Matematičkoj gimnaziji, postavio pitanje zašto zaposleni u školama i sami ne bi ponudili društvu vlastite ideje za reformu. Slobodan Antonić je konstatovao da bi to bilo logično kada bi struka sarađivala s politikom, a Oliver Tošković je naveo da u Srbiji imamo mnogo škola koje su daleko iznad prosečnih. Njihove modele rada i uspeha trebalo bi koristiti i u projektima školskih reformi.
