(Preuzeto sa sajta Novi magazin - 05.02.2018. )
Čovek tokom života u proseku "zevne" 250.000 puta, a nauka je dokazala da počinjemo da zevamo još dok smo u maminom stomaku, negde između 12. i 14. nedelje.
Foto: Pixabay
Francuski lekar Olivije Valusinski, autor priručnika "Misterija zevanja u fiziologiji i bolesti", tvrdi da je vreme da razbijemo brojne zablude koje vladaju na ovu temu. Tačno je, kaže, da zevamo kada smo umorni, gladni i kada se dosađujemo, ali ne i da se prilikom ove radnje povećava nivo kiseonika u krvi i eliminiše višak uljen-dioksida.
A, upravo su na tom objašnjenju mnogi insistirali, tvrdeći da je zevanje refleksna radnja koju pokrećemo kada nam zafali kiseonika u organizmu. Većina veruje da padobranci zevaju uoči samog skoka kako bi podstakli pažnju, ali istina je i da se na taj način nesvesno bore protiv stresa. Proizvoljno je tumačenje određenih naučnika da je zevanje poziv na seks, što su odavno prisvojili filmski tvorci, uvodeći scene u kojima žene ili muškarci kada zevnu, šalju signal da žele fizičku bliskost. I onda se ona desi u narednom kadru.
Na pitanje da li je zevanje stvarno zarazno, još ne postoji konačan odgovor, ali ima različitih teorija koje potvrđuju pretpostavku. Po nekima od njih objašnjenje se krije u prostom, nesvesnom imitiranju, koje se dešava zbog "neurona ogledala". Kada vidimo da neko zeva, ponavljamo istu radnju. Drugi odgovor je - empatija, pa kada neko, pogotovo ako nam je u krvnom srodstvu, zevne, mi se sa njim solidarišemo. Britanski stručnjaci kažu da ljudi koji nisu sposobni da se saosećaju sa drugima, vrlo retko zevaju.
