(Preuzeto sa sajta 021 - 11.04.2018. )
Iako video-igre na prvi pogled deluju štetno zbog količine vremena koje se na njih potroši i zapostavljanja obaveza, stvari nisu tako crno-bele, a njihov pozitivan uticaj prepoznaje se u razvoju određenih psihičkih sposobnosti i veština koje mogu da budu od koristi u životu.
Foto: Pixabay
Zbog nemogućnosti da se pozitivni efekti igranja igrica uoče na prvi pogled, one se vrlo često vezuju za agresiju, zavisnost, poremećaj koncentracije, itd. Međutim, pojedinačni slučajevi i obimna istraživanja demantuju ovakve tvrdnje.
Student treće godine Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i veliki ljubitelj video-igara Jovica Munćan, kaže za 021 da su mu one pomogle kada je trebalo da donese neke bitne odluke u životu, pa smatra da pozitivno utiču na logiku i razvijanje vijuga. Da ovo nije samo subjektivan osećaj okorelog gejmera potvrđuju i reči kliničkog psihologa Radomira Belopavlovića, koji potvrđuje da video igre imaju pozitivne efekte na kognitivne funkcije.
- Konkretno, utiču na pažnju, koncentraciju, snalaženje u prostoru i vremenu, rešavanju problema, utiču na analitičko razmišljanje i radnu memoriju. Takođe, mogu biti vrlo korisne u kontekstu multitaskinga, odnosno prebacivanja s jednog zadatka na drugi - kaže Belopavlović i dodaje da je pozitivan efekat igara najviše izražen kod "pucačina" iz prvog lica koje su vrlo dinamične, sadrže mnogo objekata u sceni i zahtevaju brzu reakciju igrača.
Kada je u pitanju javljanje agresije kod igrača, onda se to posmatra kao odgovor na pitanje: šta je starije - kokoška ili jaje? S jedne strane, tvrdi se da oni koji igraju agresivne igrice i sami postaju agresivniji. S druge strane, pitanje je koliko je ova teza pouzdana jer ogroman broj mladih decenijama praktikuje upravo ovakav vid zabave.
Kada je u pitanju zavisnost, u priručniku za kriterujume postavljanja dijagnoze mentalnih poremećaja ona spada u oblast koja tek treba da se istraži. Postoji teza da su video-igre slične zavisnosti od kockanja. Međutim, kockanje se zasniva na iracionalnom uverenju igrača da će dobiti sledeći put kada odigra, dok u igricama igrač mora da uloži određen napor i da poseduje određene veštine da bi došao do nagrade.
- Ne smatram da postoji fiziološka zavisnost bilo koje vrste tokom igranja, ali neki misaoni procesi mogu da liče na određenu vrstu zavisnosti. Ima nekih studija koje govore u prilog tome da postoji neurofiziološka osnova gde se centralni nervni sistem ponaša relativno slično kao kod nekih zavisnosti, ali to još uvek nije dovoljno istraženo. Dužina igranja ovde nije nikakav faktor, neko može da igra 10 sati i da to ne predstavlja nikakav problem - priča Belopavlović.
Pored već spomenutih pozitivnih efekata koje video-igre mogu da imaju, one takođe mogu da utiču i na razvijanje upornosti kod igrača, odnosno želje da se određen problem reši, kreativnosti kada je u pitanju način na koji prepreka može da bude otklonjena, kao i rad sa drugim ljudima na prevazilaženju zajedničkih izazova. Video-igre funkcionišu na principu prevazilaženja prepreka i igrač mora da uloži određeni napor i unapredi već postojeće veštine kako bi mogao da pređe određeni izazov nakon čega dobija nagradu u vidu nekog novog elementa koji će ga učiniti kompetentnim da se suoči sa budućim problemima.
Ovakav koncept može da se poveže sa realnošću i životom svakog pojedinca. Život je pun prepreka za koje moramo da posedujemo određene veštine kako bi smo ih otklonili, a kada uspemo u tome onda postajemo spremniji za one stvari koje tek treba da nam se dese u budućnosti.
Medijski inženjer Predrag Filipović, kaže da video igre šalju veoma bitnu poruku igračima.
- Igrajući igre imamo priliku da unapređujemo lika ili neke predmete u njima. Ovo nam pomaže da razumemo da mi sami sebe treba da unapređujemo kroz život. Ukoliko se shvate edukativno, igre mogu da budu vrlo korisne - smatra Filipović i dodaje da igranje video-igara predstavlja izlaganje stresu i upravo zbog toga razvijamo veću toleranciju na frustraciju. Što se više izlažemo stresu, imamo i bolje mehanizme protiv istog.
Iako ovaj vid zabave ima pozitivne efekte, da bi se oni negativni sveli na minimum ne treba preterivati u vremenu provedenom za nekom gejming platformom. Kao što svaka neumerenost dovodi do problema, to čine i igrice. Treba proći kroz vrata sveta koje one za igrače otvaraju, ali se u tom svetu ne treba zauvek zadržati.
Britanski "Daily Mail" je 2011. preneo vest o tome kako su gejmeri pomogli naučnicima da odgonetnu strukturu jednog proteina koji ima veze sa replikacijom virusa HIV-a. Pošto naučnici godinama nisu uspevali da reše ovaj problem, odlučili su da naprave video-igru u kojoj će on biti predstavljen. Tako se pojavila onlajn igra koju su upoređivali sa tetrisom, a koja se zvala "Foldit". Ona je od igrača zahtevala da slažu složene oblike traženog proteina. Nakon 10 dana problem je rešen, a u eksperimentu je učestvovalo čak 57.000 gejmera.
