(Preuzeto sa sajta Mondo - 14.03.2018. )
Stiven Vilijam Hoking, čiji je brilijantan um plovio kroz vreme i prostor, iako mu je telo bilo paralizovano zbog bolesti, je preminuo. Podsećamo vas na njegova najznačajnija otkrića, ali teorije o postojanju Boga.
Foto: Wikimedia/Doug Wheller
Stiven Hoking je uveliko prisutan u svetu nauke, moderne fizike i često se citira. On je spojio nekoliko različitih, ali jednako fundamentalnih polja teorije fizike: gravitaciju, kosmologiju, kvantnu teoriju, termodinamiku i teoriju informacije.
Šezdesetih godina Hoking je studirao na Oksfordu, a potom je diplomu iz fizike dobio na Kembridžu, pod mentorstvom kosmologa Denisa Skamije.
Svakako najznačajnija teorija ovog briljantnog naučnika je:
Teorija Velikog praska i crne rupe
Hoking je pod patronatom Skamijea je počeo da razmišlja o teoriji Velikog praska – ideji da je svemir nastao kao mala tačka koja se proširila, odnosno da je crna rupa stvorila Univezum. Hoking je objavio da je Veliki prasak bio kolaps crne rupe unazad.
Sa naučnikom Rodžerom Penrouzom 1970. objavio je rad u kom pokazuju da opšti relativitet upućuje da je svemir morao da počne kao singularnost.
Kad su ga na jednom predavanju pitali šta je postojalo pre Velikog praska, on je rekao:
“Granični uslovi univerzuma su bili takvi da nije bilo granica, drugim rečima, nije bilo vremena, jer je vreme oduvek postojalo, samo u drugačijem obliku. Vreme je postojalo u svom "iskrivljenom" stanju. Bilo je deformisano duž druge dimenzije, uvek se fraktalno približavajući ničemu, ali nikad ne postajući ništa.”
“Veliki prasak koje je stvorio nešto ni iz čega tako u suštini nikada nije postojao, već stvari samo tako izgledaju iz naše perspektive. Svi dokazi upućuju na to da univerzum nije postojao kao takav oduvek, već da je imao svoj početak, pre oko 15 milijardi godina”, rekao je Hoking tokom jednog od svojih predavanja.
Tokom Velikog praska, tvrdio je, pojedini delovi materije, takozvane grudve, mogli su da se raspadnu na mini crne rupe. Svaka je grudva težila milijarde tona, a crne rupe koje su nastale kao rezultat toga, bile su manje od atoma.
Jedno od njegovih najvećih dostignuća u fizici je teorija koja opisuje kako crne rupe emituju zračenje.
Hoking je u svojoj teoriji izložio da crne rupe emituju određene čestice koje sa sobom odnose delić energije, čime se objašnjava zašto se crne rupe vremenom smanjuju i, konačno, nestaju.
To takozvano "beljenje crnih rupa" i njihovo nestajenje je poznato kao “Hokingova radijacija.”
Foto: Pixabay
Prolaz u drugi univerzum
Nekoliko godina kasnije, objavio je još jednu uznemirujuću implikaciju nestajućih crnih rupa.
Hoking je verovao da je informacija koju crna rupa proguta zauvek sakrivena od ostatka univerzuma i da se nikada više neće pojaviti, čak i ako crna rupa nestane. Kasnije je shvatio da se neke informacije ipak vrate kada crna rupa nestane, ali ne na koristan način.
Čak je tvrdio i da se informacije koje crna rupa "usisa" možda čuvaju u nekim paralelnim univerzumima.
Hoking je govorio da ukoliko upadnu u crnu rupu, nesrećni svemirski putnici neće moći da se vrate u svoj univerzum, ali će moći da pobegnu u neki drugi svet.
Crne rupe, smatra on, zapravo nisu “crne”, kao što se pretpostavljalo, i možda vode u drugi univerzum.
"Rupa bi morala da bude velika i ako bi kružila, mogla bi da ima prolaz u drugi univerzum. Ali, ne biste mogli da se vratite u naš univerzum. Prema tome, iako me privlače svemirski letovi, nemam nameru da ovo probam.”
Hokingova hipoteza predstavlja pokušaj da odgovori na pitanje koje fizičarima zadaje glavobolju: šta se događa sa stvarima kada se nađu izvan horizonta događaja, odakle čak ni svetlost ne može da se vrati. Naučnici veruju da informacija o objektu mora biti sačuvana, čak i ako je sam predmet progutan - paradoks koji ih decenijama zbunjuje.
Hoking iznosi pretpostavku da se informacija čuva na granici, na horizontu događaja. To znači da ona nikada ne ulazi u crnu rupu, pa samim tim ne mora ni da se vraća iz nje. To bi takođe značilo da ljudi možda ne bi nestali kada bi upali u nju.
Teorija svega
Najviše ga, ipak, zanima kvantna fizika, njen odnos prema gravitaciji i pre svega mogućnost stvaranja “teorije za sve“ − modela koji će rasvetliti sve osobine svemira.
Upravo je zato i smatran naslednikom Alberta Ajnštajna, koji je takođe tome težio. Razlika između njih je, međutim, velika. Suprotno od Hokinga, Ajnštajn je potpuno odbacivao kvantnu fiziku, tvrdeći da se mikrosvet upravlja prema sasvim drugačijim zakonima od makrosveta.
Nije mu se sviđalo to što ti zakoni dopuštaju često naizgled apsurdne stvari, na primer da se bude na dva mjesta istodobno ili da se postigne brzina veća od brzine svetlosti. Verovao je da se može precizno izračunati ono što je rado izražavao rečenicom: “Bog se ne igra kockicama.“ Prema kvantnoj teoriji, ne samo da se igra, nego to čini − zavezanih očiju!
Bog ne postoji
Crne rupe, veliki bum, gravitacija, kvantna mehanika... to su reči koje kod običnih ljudi izazivaju odbojnost zbog kombinacije nerazumljivosti i dosade.
I tu je barijeru Hoking uspeo da savlada, slično onom čudu s bolešću (već u 21 su mu prognozirali smrt), njegova knjiga "Kratka istorija vremena" (1988) izašla je u mnogim zemljama sveta. Tiraž se procenjuje na više od devet miliona primeraka.
U toj knjizi on je opisao što će značiti naučnicima da razviju "teoriju svega" - skup jednakosti koje opisuju svaku čestica i silu u celom svemiru. "To će biti konačan trijumf ljudskog razuma - jer tada bismo trebali znati um Boga", kazao je.
Stiven Hoking je tvrdio da je ateista, i smatrao da je nauka ponudila "znatno ubedljivije objašnjenje" u vezi sa poreklom univerzuma, kao i da čuda religije "nisu kompatibilna" sa naučnim činjenicama.
"Pre nego što smo razumeli nauku, bilo je prirodno da verujemo da je Bog stvorio univerzum, ali sada nam nauka daje znatno ubedljivije objašnjenje", izjavio je proslavljeni fizičar 2014. godine u videu koji su objavile španske novine "El Mundo".
"Ono što mislim kada sam rekao da ‘bismo znali um Boga’ jeste to da bismo znali sve što Bog zna da on postoji, ali on ne postoji. Ja sam ateista", dodao je Hoking.
Simulirani boravak u bestežinskom stanju
Pažnju javnosti privukao je i 2007. simuliranim boravkom u bestežinskom stanju na specijalno prilagođenom boingu 777.
Prividni gubitak težine na tim letovima nastaje kad se letelica kreće na gore po lučnoj putanji iznutra zakrenutoj. Hoking je inače da nameravao da putuje na granicu svemirskim brodom aviokompanije "Virdžin atlantik."
Govorio je...
Uništiće nas roboti
Čuveni fizičar je poznat i po svojim "uznemirujućim"izjavama o kraju sveta, veštačkoj inteligenciji.
On je svojevremeno za magazin "Wired" izjavio da će veštačka inteligencija u jednom trenutku postati tako napredna da će u suštini biti "novi oblik života, koji će biti efikasniji od ljudi".
“Strahujem da će veštačka inteligencija u potpunosti zameniti ljude. Kao što ljudi mogu da naprave kompjuterske viruse, neko će napraviti veštačku inteligenciju koja može da se replikuje”, rekao je Hoking.
Pre nekoliko gpodina je izjavio da će život na Zemlji nestati ne samo zbog veštačke inteligencije već i zbog nuklearnog rata, ili genetski konstruisanog virusa. Hoking je pozivao ljude da beže sa planete i konstatovao potrebu za stvaranjem naprednih tehnologija za daleke kosmičke letove.
Nemojte previše da učite u školi
Hoking navodi da su studenti na Oksfordu, kada je on bio tamo, uglavnom izbegavali naporan rad.
"Jednom sam izračunao da sam za tri godine tamo proveo 1.000 sati u ozbiljnom radu. To je svega sat dnevno", napisao je on. A predavanja? Ona su za budale.
Ne propuštajte šanse jer se pravite kul
"Postojala je ta atmosfera dosade i osećaja da nema potrebe da se trudite ni oko čega. Posledica moje bolesti je što sam shvatio da to mora da se promeni. Kada ste suočeni sa mogućnošću da umrete jako mladi, shvatite da je život vredan življenja, i da ima mnogo stvari koje treba da uradite". Uhvati trenutak, ili carpe diem, što bi rekli tipovi sa Oksforda.
Uvek tražite nešto pozitivno (čak i ako zakačite Lu Gerigovu bolest)
Hoking je dobio neurodegenerativno oboljenje po imenu amiotropska lateralna skleroza (ALS), ili Lu Gerigova bolest, kada mu je bilo svega dvadesetak godina. Polako ga je onemogućila da hoda, pokreće udove, čak i da govori. Ali, on kaže da mu sve to nije predstavljalo hendikep u naučnom radu. "Na neki način, to je bila i dobra stvar: nisam morao da predajem studentima, i nisam morao da sedim na onim dosadnim komitetima.
