Tanja Dugić: „Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji“

Tanja Dugić je završila Filozofski fakultet u Beogradu, odsek istorija. Sa 22 godine radnog staža u prosveti, predaje istoriju u Ekonomskoj školi i OŠ „Mirko Jovanovic“.​

Svojim učenicima istoriju približava na specifičan način, čak i oni koji je ne vole postanu zaintrigirani vremenom. Izbegava šturo predavanje, pričom i interakcijom sa učenicima časovi istorije postanu predstave u kojoj svaki učenik ima ulogu. Motiviše ih da što više putuju, jer je to jedini način da izbegnu autizam današnjice.

Zašto istorija? 

Zato što može da odgovori kakve su vam predispozicije za uspeh, za bolesti, za nadanja. Za neke utočište, za druge putokaz. Zato što kuća ne može bez temelja. Možda zato što verujem u krug. Istorija je takva kakvu je ljudi hoće. Ako im je potrebna uzeće je, ako im pravi problem proglasiće je non grata.

Da li se danas stvara dobra istorija, koju će deca učiti za nekoliko decenija? 

Danas mi se čini da nema svako pravo na istoriju. To je privilegija. Ko si ti da imaš istoriju? Učiće je oni koji smatraju da imaju pravo na budućnost pa time i na prošlost. I oni koji se sete da se pitaju – što?

Vaše mišljenje o stanju u državi i obrazovnom sistemu? 

Imam utisak da ovde sve stoji. Neverovatan je otpor promenama. Ne mislim samo na politiku. Ovde možeš ostati zdrav jedino ako živiš od danas do sutra. Najveći je problem suočavanje sa stvarnošću i neprestano odlaganje. Treba otvoriti vrata. Što se tiče obrazovanja stvari su proste; koliko para toliko muzike. Ipak, neverovatan je entuzijazam pojedinih profesora da drže korak sa vremenom u učionicama i sa inventarom starim preko 50 godina. Ipak, sistem počiva na emocijama.

Koje ličnosti po Vama treba da budu uzori deci danas? 

Uzori – svi koji se bore za lepše, za bolje bilo preko pisane reči, karikature, umetnosti. I samo pozitivni ljudi.

Kakav pristup imate prema učenicima kojima istorija nije baš omiljena? 

Apsolutno je pravo dece da ih ne zanima istorija, ali ja skrećem sa političke istorije na istoriju filma, fotografije, muzike, načina života, ishrane pa se za svakog nađe po nešto.

Da li Vas je nekad oduševilo zalaganje učenika oko teme koju predajete? 

Imala sam učenike koji su baš voleli istoriju i našli njenu „primenu“ na fakultetu političkih nauka, smer diplomatija. Složićete se da to ne može bez istorije, a u ovoj sferi smo tanki. 

Ove godine je zahvaljujući uspesima na takmičenju iz istorije moj đak proglašen za đaka generacije u Ekonomskoj školi.

Izabrani ste za najbolju profesorku u Ekonomskoj školi, koji kvaliteti su Vas doveli do te titule? 

Moj odnos sa učenicima je sa poštovanjem, uvek sam im govorila da sam im prijatelj. Ima tu i empatije. Tu je naravno i osmeh. Svesna sam da moj predmet nema kako bih rekla trenutnu primenu, a koji mlad čovek razmišlja dugoročno?

Aspekt profesorstva koji najmanje volite? Koji je najteži? 

Iskreno mrzim administraciju.

Ako celo odeljenje nije učilo, loše uradilo test, da li je to Vaš neuspeh ili odeljenja kolektivno? Kako motivišete učenike da uče? 

Riba smrdi od glave. Naravno da je za neuspeh kriv i profesor, ali danas su pod lupom oni profesori koji prikazuju golu istinu, dok oni koji dobrim ocenama prikrivaju pravu sliku stvari kupuju sebi mir. Što da me neko proziva za ovu platu!
Motiv – učenik mora sam da nađe motiv, ako ga nema mora da ga traži. Mora da upozna sebe.

Prijateljski odnos između učenika-profesora je moguć? 

Verujem u prijateljski odnos učenika i profesora.

Na koji način biste rešili problem poremećene vrednosti današnjice? Šta je uzrok tome? 

Sve je pitanje izbora. Valjda je stvar u ponudi. Ako imamo alternativu bićemo bogatiji. Čak su i moje kolege istoričari napisali knjigu Alternativna istorija Srbije što daje nadu da je možda moglo i drugačije. Volela bih da mladi mogu više da putuju jer su putovanja veliko bogatstvo da ne postanemo autistični.

Šta čitate u slobodno vreme? 

Čitam stalno. Grize me savest kad ne čitam. Nije važno šta, samo čitati – stripove, novine, kolumne, klasike – samo imati papir u rukama. Da ne bude da se krijem iza uopštenosti poslednje što sam pročitala je pomenuta knjiga Alternativna istorija Srbije, pre toga Andrićev Omer-paša Latas, Trkači na duge pruge, Otmenost jeza…

Znam da volite latinski, koja latinska izreka je Vaš moto? 

Da volim izreke i poslovice – in medis res – preći na suštinu, experiential docet – iskustvo poučava, audiatur et altera pars – neka se čuje i druga strana. 

Ali mi je omiljena naša – Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji, a to i moji đaci znaju.